Mesecina

„A volela ga je puno i previše ako pitate mene…Mislim da ni sama nije znala zašto i na koji način, ali volela ga je. Koketirala je s drugima, da se razumemo i ljubila je druge, puno njih…Ali nije imala tu iskru u očima i taj smješak na licu kao kad bi pricala s njim…“ (Balašević)

       Teško pronalazim reči. Hvala, Đole.

Kako mi nedostaje ta  boja…U njoj je magija. Beskrajno nebo, u njega gledam kad mi treba malo podrške. Uvek je tu. I more treba nekad osetiti. Ništa nema u sebi toliko života i snage kao ta voda. I ne pripada nikome…

Sva moja lepa osećanja su plava. Ostala se ne računjau.

Slika je sa prošlogodišnjeg letovanja. Izgleda da sam večeras otvorila maleni kofer pun uspomena. Ima ih sa svih strana. Puno ljudi, osećanja, mesta, sreće, tuge…života. I ovo je početak samo.

Imam svo vreme na svetu.

A ja trenutno postavljam temelje svog ličnog bezdana.

Mora neko i to.

Možda ću jednom i u njemu pronaći kap plave boje…

Želim vam prijatno veče. dragi blogeri!

Mnoge velike i sudbonosne strasti naše mladosti počivaju na prostom nesporazumu. Tu smo mi kao nevešt i nespretan čovek koji udje u neku radnju, pokaže na neku stvar u izlogu i kaže tonom čoveka koji je rešen na sve: „Uzimam ovo i plaćam koliko tražite.“ A posle, posle kad je sve dockan, pokaže se da ste ušli u pogrešnu radnju i tražili nešto što vam ne treba i što stvarno niste nikad želeli da imate.

 Ivo Andrić

Kao neko ko se nalazi na samom početku, mogu vam reći da mi se ne dopada kad pročitam ovako nešto. Volela bih da kažem da „ovaj Andrić nema pojma“.

Ali…

Znam da je u pravu. To je jedna od onih stvari koje se osećaju. Ne treba mi iskustvo, ni neka posebna pamet da vidim koliko sam brzopleta, naivna i uverena da znam sve.

To mi dođe kao da idem u Irak i očekujem divno letovanje, a znam šta me tamo čeka.

Zaboravila sam da spomenem i da se moj omiljeni sport zove  „glavom kroz zid“.

Da me ne bi iznenadile česte glavobolje, beležim ovu „opomenu“.

Možda je to samo mladost. Možda će proći neprimetno.

I možda će me skupo koštati.

Ma neka bude….

„Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.“ (Kapor)

  Eto. To me muči. I kao da ne želim da ozdravim.

Sreća. Tuga. Čežnja. Nedostajanje. U meni.

Moj. Nedostižan. Grub. Bezosećajan. Hladan. Ranjiv. Nežan. Blag. Zaljubljen. Gorak. Užasan. Savršen. On.

Volim. Mrzim. Ne znam šta ću sa sobom.

Ljudi, tako sam se zaljubila.

Odavno. I još traje.

Dakle, nov blogerski početak…

Šta mogu reći o sebi? Možda me već znate.

Zovem se Radmila Jana. Imam skoro 18 godina i muči me pitanje šta ću sa sobom za godinu dana. Volim da pišem, uživam u putovanjima, dobrim knjigama, raznovrsnoj muzici, dugim šetnjama. Najviše cenim hrabre ljude. Poštujem inteligenciju. Plaši me strah (znam, glupo zvuči). I plaše me osećanja.

Na blogu sam Mesečina, potpuno različita osoba. Možda povučena, nostalgična. Tužna. Usamljena. Emotivna.

Malo ljudi me takvu poznaje. Previše sam ponosna.

Ovde skidam maske. Samo ovde.

Evo nečega što mi trenutno prija  Claire de Lune

Nadam se da je ovo početak/nastavak jednog lepog druženja.

Ljubi vas Mesečina!

Dobro nam došli na Ulicama Blogograda. Ovo je prvi automatski članak. Obrišite ga, ili izmenite i počnite sa stvaranjem!

| Blogograd tim |